Stan Na Dan

Svi težimo tome da vremenu koje prolazi damo smisao i da protekom istog postajemo sve bolja verzija sebe. Neretko se pritom desi da shvatimo da je život zapravo ukupan zbir svih naših trenutaka a da je jedini pravi cilj, onaj u biti svih drugih ciljeva, baš taj da ugodnih bude što više. Njih želimo da pamtimo, tim momentima bismo da se u sećanjima vraćamo. Naučimo da oni kroje naše dane a onda, jedan po jedan, dani skroje naš život. I samim tim nikako nisu „mala stvar“.

U času kad ta otrežnjujuća misao nastupi, tada fraza „to je samo jedan dan“ dobija sasvim novu vrednost i glatko odbijamo da ga žrtvujemo bez preke potrebe ili nekog višeg cilja. Ne baca nam se više na delimične ugođaje i na polovičnost. Postajemo svesni da zaslužujemo bolje od toga. I istina je! Bravo za nas!

Želeti nešto na dan potom nam postaje mudro i redovno. Baš to je slučaj i sa fenomenom koji se većini nas dopao, pojava „Stan na Dan“ kao varijanta smeštaja kada nam je potreban. I potekao je zasigurno od nekoga ko se usudio da traži više za sebe i svoje vreme. I ko je poput nas imao sjajne razloge za to!

Kako je taj neko razmišljao možemo samo nagađati pa bih nam to sada i dopustila...

Možemo ga eto zamisliti kao nekoga ko je jednom sedeo u svojoj hotelskoj sobi, gledao oko sebe, i u nekom trenu shvatio da se oseća kao puki gost sobe tog i tog broja. Premda je sve što je oko sebe ugledao bilo uredno i na svom mestu osećao je neko odricanje od nečega za vreme svog boravka tu. Sve što mu prolazilo kroz misli mogli bismo svesti na odsustvo osećaja „kao kod kuće“ali ne bi taj opis bio potpun, to je nešto više od toga.

Verovatno je da mu čak promena njegovog uobičajenog prostora i prija ali ne bi da ga trampi za bilo kakav. One dobre stvari želi uvek i u svakom ambijentu u kom boravi. Za početak, odbija ga pomisao na to da je cela ta njegova soba prilagođena svima, osmišljena tako da bude po svačijem ukusu. A to je, svi znamo, nemoguća misija. Želeo bi da je prizor oko njega topliji, da je dizajniran da bude drugačiji i da on sam izabere onaj u svom stilu. Razmišljao je i o tome kako bi cenio da u njegovom okruženju pored poželjne originalnosti stoje i brižljivo odabrani predmeti koji mu daju „dušu“. Bio je siguran je da bi to pružilo sasvim novu perspektivu celokupnom doživljaju i godilo bi mu.

Tada je dobio ideju da sebi popravi raspoloženje i poželeo je da svoj boravak upotpuni sebi dragim društvom. Ubrzo je uvideo da će ono lice na ulazu u hotel svakoga ko mu se pridruži jasno i propisno evidentirati, uz sva prateća pitanja i uz obavezno uvećanje cene za tu istu, pustu sobu. A nije mu do toga...ne shvata čemu sve to i zašto mora tako. Ali, procedura jeste takva i nerado pristaje na nju. Primetio je da mu na emociju slobode kojoj teži utiče i činjenica da je svaki njegov ulazak i izlazak sa hotelskog terena ispraćen pogledom. Nije mu se dopao osećaj uhođenja ali nastavio je da se miri sa uobičajenom praksom stvari.

Na kraju krajeva, mislio je kako bi smetnuo sve to sa uma pripremom ukusnog obroka za sebe i one oko sebe. Inspirativnom muzikom, opuštenom atmosferom i ležernošću, bilo bi sjajno završiti taj dan. A tu opciju nema! Čitav restoran postoji samo sprat niže ali poenta nije ni bila samo u hrani.

I  tad je taj naš neko, logično pretpostavljamo, sve zbrojio i čvrsto odlučio da mora postojati drugo rešenje i da će ga on naći ili izmisliti.

Ostatak priče možete naslutiti. On je saznao da nije jedini koji razmišlja tako, da velikom broju ljudi isto tako treba razonoda i lagodnost i van njihovog doma i da neće da se mire sa manje od toga. Odatle je nastala potražnja za stanovima koji bi bili njihova doza ugođaja kada iz bilo kog razloga traže smeštaj.

Stanovi koji se međusobno razlikuju, oko čijeg se izgleda, praktičnosti i šarma neko od srca potrudio, koji koštaju jednako bez obzira na broj osoba u njima, jesu bolji izbor. I ljudi to znaju, prosto osete!

 Za mudrog čoveka svaki novi dan znači novi život a u ovoj vrsti apartmana oni ne osećaju da je on stavljen na hladnu pauzu hotelske sobe.

Marija Bošković